У посети „Фонду за хуманитарно право“

Поштовани читаоци, Христос воскресе! Свако добро од васкрслог сина Божијег желим вама и вашим породицама и ближњима.

27. априла текуће године, колегиница и колега са Факултета политичких наука су са мном били у посети Фонду за хуманитарно право Наташе Кандић. Идеја за посету је настала тако што је на нашем факултету, 29. марта , одржана трибина под називом „Да ли има права и правде у Хагу“ .

image

На тој трибини сам ја пред крај поставио питање господину Немањи Стјепановићу из Фонда, упитавши га да ли је можда могуће, да исти они који су 95′ бомбардовали Републику Српску а 99′ СРЈ, они који су цео ток ратова 90′ били на страни директно супротној Србима, они који су главни светски дестабилизатор од Другог светског рата на овамо, исти они који данас убијају по Сирији, Либији, Ираку, Авганистану итд, да ли је можда којим случајем могуће да исти ти учествују у финансирању рада Фонда за хуманитарно право?
Бејавши мало затечен питањем, Немања ми је понудио да са двоје колега дођем у њихову канцеларију и непосредно се уверим чиме се то тачно они баве. То смо и урадили.

Да не бисмо ишли празних руку, није обичај а и наши манири нам то не дозвољавају, за наше домаћине смо спремили специјалне поклоне. Овом приликом се захваљујем издавачкој кући Catena Mundi која је ову нашу посету помогла дониравши нам један примерак књиге „Дух самопорицања“ аутора Мила Ломпара и књижари „Традиционална књига“ која нам је за исту сврху даровала један примерак књиге „Самомрзећи Срби“, од Милана Дамјанца.

image

Колегиница и ја са књигама којима смо Фонд даривали

image

Књига на поклон не иде без одговарајуће посвете

Дакле, да пређемо на поенту мог данашњег обраћања.

За почетак да разјасним, ко је почео ово да чита очекујући да ћу  ирационално и неосновано на основу ове посете да нагрдим и оклеветам Фонд, нека одмах престане са читањем текста, неће пронаћи ту оно што тражи.
Исто тако, они који мисле да ћу их бранити, нека слободно одустану од даљег читања. Ово пишем на основу онога што сам запазио, уочио и питао, као и на основу онога што су нам изнели и презентовали током посете.
Састали смо се, дакле, у среду 27.априла са Немањом Стјепановићем и он нас је око поднева повео у обилазак просторија Фонда. Прво шта упада у очи јесте (очекивано) сама локација, величина и велелепност радног простора ове организације. Но добро, то не мора ништа да значи, јабука може споља бити лепа а када је пробате – она изнутра црвљива и трула, исто може бити и обрнути случај, тако да се ту не бих превише задржавао.

Прво што смо обишли је била архива Фонда. Све што се сакупљало, документовало и бележило од настанка Фонда 1992. године до дана данашњег, документација из ратова са простора бивше СФРЈ са списима СВИХ зараћених страна. Оно чиме су нам се у Фонду похвалили јесте поседовање оригиналних снимака и комплетне видео документације са свих суђења у Хашком трибуналу, што у шали кажу да ни држава Србија не поседује. Да се не баве само „несрпским“ питањима и жртвама, образложили су нам износећи бројне случајеве из ближе и мало даље прошлости када су заступали Србе пред страним судовима, Србе који су захтевали да им се врате одузети станови и имовина у бившој РС Крајини, Словенији, БиХ и на КосМет-у. Такође су навели пар примера када су пред (са правом) озлоглашеним (за Србе) Хашким судом, учествовали у оптужбама против починилаца злочина над Србима. Након обиласка архиве, сели смо у конференцијску салу , где се одржао двочасновни разговор и током којег смо моје колеге и ја добили већину информације и одговоре на бројна питања.
Почнимо од оног основног.

Ко финансира Фонд за хуманитарно право?

Да то уопште није тајна, може се уверити свако ко оде на њихов сајт, управо на овај линк : http://www.hlc-rdc.org/?page_id=14397 .
Ту су нека позната имена и одреднице, нпр. Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Британска амбасада у Београду, Европска комисија, НЕД, УСАИД и остали. Да ли те исте организације и појединци финансирају и деловање бројних терористичких организација у свету, вештачки створену мигрантску кризу, да ли по навођењу виших инстанци руше и постављају режиме по Северној Африци, Блиском Истоку и остатку света, да ли закулисно, техникама хибридног рата спроводе политичку, економску и сваку другу вољу пар светских центара моћи? Врло вероватно.
Међутим, да ли исте те организације и потпомажу рад Владе Србије, да ли по Србији дижу и обнављају школе, обданишта и болнице, да ли помажу и стварају разне пројекте? Да. Нажалост, али да. Не кажем да је то лепо или добро, само констатујем да је то тако, свиђало се то нама или не. Дакле, пре него што потрчимо да оптужимо једну НВО да је финансирају ови или они, погледајмо мало у своје  државно двориште наићи ћемо на углавном исте финансијере. То доста говори о нашој Влади, али и о нама.

Колико извори њиховог финансирања утичу на мотиве и циљеве њиховог деловања, то је већ друга тема. „Чије су паре, његова је и музика“, каже се у народу. У Фонду тврде да имају поприличну слободу у деловању и да им је циљ пописивање СВИХ жртава из сукоба и ратова деведесетих година на простору бивше СФРЈ, као и адекватно кажњавање СВИХ починилаца тих злочина.

Што се тиче сарадње са организацијама сличног деловања као њиховог, кажу да не сарађују институционално, већ преко одређених пројеката и неформално, ту се у првом реду мисли на „Хелсиншки одбор за људска права“, „Иницијативу младих за људска права“, „Жене у црном“, „Мајке Сребренице“ и сл.
На моје питање да ли сматрају да је коректно, „фер“ а пре свега људски то да исте те „Мајке Сребренице“, које у јулу плачу и наричу над својим убијенима у Поточарима и Сребреници, у августу иду Книн на прославу „Олује“, где називају Готовину својим омиљеним генералом и говоре му да има „сваку част за то што је урадио , а да не помињем суђење Насеру Орићу од 26. јануара 2016.г. , где су га храбрили говорећи да док је њих ( „Мајки Сребренице“ ) он нема чега да се боји.

На ово, из Фонда одговарају тако да не подржавају те исхитрене одлуке „Мајки“, додају да их за то и у самој Федерацији критикују, за то политизовање, додају и податак да Сребреница није до пре 11.јула 1995.г. била у рукама ВРС ( да јесте, не би сигурно било онолико убијања недужних Срба из околних села ), тј. до тог 11.јула су је држале снаге босанских муслимана, али је била блокирана и са свих страна окружена српским снагама, те је у граду и околини владала велика несташица хране и општа несигурност, те је народ у том Насеру Орићу тада видео свог заштитника и бранитеља. Од кога , од чега, то је друго нешто већ.
Што се тиче сарадње са самим српским организацијама несталих, убијених, киднапованих и сл. кажу да и са њима коректно сарађују када за то постоји потреба и да помажу документацијом и на друге начине и српске захтеве у пост-ратним судским процесима.

Тврде даље, у Фонду, их једнако са подозрењем гледају у свим осталим бившим републикама, управо јер указују на злочинце, били они стварно злочинци или не, не гледајући њихову националност или вероисповест. У нашем народу су стекли епитет „антисрпски“ због свог деловања, (у релевантност овог епитета не улазим, само констатујем његово постојање), тј. активне сарадње са Хашким трибуналом, који руку на срце, није био превише (ако и уопште) благонаклон и праведан према нама Србима. Опет заборављамо да је и Република Србија потписала споразум о сарадњи са судом у Хагу, што опет не служи нама Србима и грађанима ове земље на част, јер та власт што је то тада потписала, је макар на папиру, демократски изабрана, била она то стварно или не.
На моје питање да ли сматрају да број донетих пресуда у Хагу осликава реално стање почињених злочина на терену, нисам добио конкретан одговор.

image

Колегиница и ја испред просторија Фонда са г. Стјепановићем

Што се тиче политичке позадине распада друге Југославије и ратова деведесетих, веровали или не, припадници Фонда су се углавном сложили са нашим становиштем да је ту страни фактор имао пресудни утицај, да су национализми ту искоришћени да „потпале страсти“ пред очекиване сукобе, да је стварање САО Крајине, потоње РС Крајине, као и Републике Српске, било оправдано МАКАР колико и сецесија Словеније, Хрватске и БиХ. У принципу, Фонд се у свом деловању фокусирао на процесуирање криваца за почињена недела и пописивање жртава, а стављао је политичке разлоге који су довели до тих туробних дешавања деведесетих у други план.

Међутим, како би одговорили на питање како је дошло до ратова деведесетих и распада Југославије, морамо ипак одговорити на питање ко је стојао иза тога, ко је то планирао годинама уназад, коме је то у крајњу руку одговарало и ишло у корист. Да ли су ту неке исте инстанце које финансирају рад Фонда? Врло вероватно. Да ли то баца ново светло на деловање Фонда? Не баш, само додатно осветљава оно што се зна или што би требало да се зна. За крај, из Фонда су поручили да је њихов крајњи циљ да се СВЕ жртве сукоба деведесетих попишу без обзира из ког националног или верског табора су потицале, као и да се казне сви извршиоци злочина и кршења људских права. Да ли ће Хашки суд, којем је поверено решавање овог другог проблема, дорасти задатку и привести то крају непристрасно и ефикасно? Да ли је то до сада радио? Чисто сумњам.

Што се тиче Косова и Метохије, када говоримо о акцији српске војске и полиције против албанских иредентиста и ОВК терориста, углавном из Фонда се позивају на тезу о масовним убијањима и репресији над Албанцима које је вршила „Слобина“ војска и полиција. То што су исти ти „угњетавани и угрожени“ Албанци постали од мањине 1945.г., већина те 1998.  када је акција почела, а и много пре, то не помињу. То да су исти ти „јадни“ Албанци деценијама убијали Србе, протеривали их, каменовали и малтретирали, то не помињу. Данашњи статус Срба у енклавама и гетоима, не помињу. Кажу иду на КосМет углавном у Приштину, код „братске“ организације, Фонда за хуманитарно право Косова, кажу Приштина је лепа, изградила се , сме се говорити српски, све је много другачије него пре итд. Рекох да и ја идем на КосМет кад стигнем, само су моји домаћини они који су „странци“ и они који су „непожељни“ гости код господне из Приштине и „републике Косове“.

И за крај, мој лични коментар и осврт на све горе наведено: Након посете Фонду, много тога сам о њима сазнао, јер ми је њихово деловање и организација до самог чина посете , било доста мистично и непознато. Да ли сам драстично променио мишљење о њима? Не баш. Да ли сам га ублажио? Врло вероватно. Једноставно, иако су засигурно фино плаћени за свој ангажман, они ипак ВЕРУЈУ у то што раде и у ИСПРАВНОСТ тога што раде, свиђало се то нама или не. Шта онај коме се то не свиђа може да уради? Да искаже исправност својих ставова тамо где је то стварно битно и тамо где се то стварно „бодује“ .

Да ли Фонд насиљем пропагира своје ставове и акције? Не. Да ли би им се онда насиљем требало супротставити? Моје мишљење је да не би требало. Нешто што бих ја препоручио да кад и где год је то могуће, бранимо све наше војнике, официре, генерале, сво војно и политичко руководство које је послато у Хашки трибунал да тамо одговара, углавном  за то што нису повили главу пред Новим светским поретком и рекли историјско: „НЕ!“, најмоћнијем војном савезу свих времена.

Мој је предлог да на сваком месту чувамо успомену на све наше страдалнике како у претходном тако и у свим ратовима, све погинуле војнике, полицајце и цивиле, да обележавамо сваки дан када су Срби страдали, како деведесетих, тако и пре, као на пример овог другог маја, другог дана од како је пре 21 годину почела операција хрватске војске „Бљесак“, или дан пре него што ћемо дочекати 24 године од како се десио злочин над војницима ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Да прво ми будемо добри Срби, како би тек онда могли друге критиковати да су „лоши“ Срби. Сталним подсећањем на то да Срби НИСУ хтели ратове деведесетих и распад Југославије, већ да су им они били НАМЕТНУТИ, као и сталном одбраном историјске истине о свим догађајима од сецесије Љубљане, Загреба и Сарајева до наранџастог петог октобра 2000. године , можемо учинити да деловање свих фондова и свих НВО у Србији, финансирао их Сотона лично или зарађивали за своје деловање продајом шарених ешарпи и ситних колача , буде маргинално и илузорно.

Дакле, свој положај у држави и друштву нећемо побољшати рушењем других, него грађењем себе. Лако је порушити, уништити и разорити, за градитељство, стваралаштво је потребно време, мудрост и стрпљење. Времена и мудрости имамо, још само да се научимо стрпљењу. У овом тексту сам се трудио да будем што објективнији, а даље расуђивање и осуђивање препуштам вама, читаоцима, и праштајте, на опширности и спорадичној пристрасности.

Никола Јовић