Socijalizam i nacionalizam

Socijalistički, marksistički teoretičari i neke vođe radničkih pokreta, da bi bolje istakli postojanje klasa, neprestano tvrde i naglašavaju, po nekom receptu Karla Marksa, da nacije uopšte ne postoje, i da je radi toga svaki vid nacionalizma štetan i antisocijalan!

Ti ljudi koji Marksove ideje drže za nepogrešivo Jevanđelje i koji ceo svet gledaju kroz njegove oči, nalaze se i u ovoj tvrdnji, kao i u mnogim drugim stvarima, u očitoj zabludi.

Za postojanje klasa nije potrebna negacija nacije, jednako kao što za postojanje želuca nije potrebna negacija glave.

Mi istinski nacionalisti tvrdimo ono što je svakome jasno, da postoje nacije i da postoje klase.

Nacije su organizmi, od kojih je sastavljen ceo ljudski rod. Pojedine nacije sastoje se od ljudi koji se međusobno razumeju, a razumeju se jer govore jednim istim jezikom, žive u istim ili veoma sličnim životnim prilikama, na istom geografskom položaju, jer ih vezuju zajednički događaji iz prošlosti itd. Iz ovoga sledi da je nacija skup ljudi koji imaju jednu zajedničku dušu i koji prema tome imaju iste potrebe i iste težnje.

Svaka nacija ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Svaka nacija vrši određenu funciju, tj. svaka ima svoj određeni zadatak, pema tome svaka nacija ima i svoja posebna obeležja, koja ih odlikuju.

Te odlike, koje dele jednu naciju od druge, i koje joj daju poseban karakter, u osnovi ostaju uvek iste i nepromenjive. To mislim nije ni porebno dokazivati, jer je to istina, koja je toliko puta utvrđena i koja se vrlo lako može dokazati.

U svakoj se pak naciji nalaze razne klase društva, a odnosi među pojedninim klasama različiti su kod raznih nacija. To u većini slučajeva zavisi od kulturološkog stanja te nacije.

Nesumnjivo je da napredak kulture ide sa tim da interese pojedinih klasa dovede, koliko je to moguće, u primeran sklad. Razume se da je taj posao vrlo težak jer su interesi pojedinih klasa u mnogome suprotni, pa su, radi toga i njihovi odnosi vrlo napeti, naoštreni i nepomirljivi.

Smatram da je najteža a u isto vreme i prva, dužnost svakog pravog i iskrenog nacionalizma uređenje odnosa među postojećim klasama, jer od tog uređenja zavisi napredak i razvitak nacije.

Premda odnosi između pojednih klasa nisu uvek u znaku jednakosti, ipak, kod svake nacije naići ćemo danas uglavnom na dve klase, na buržoaziju koja izrabljuje i na radnike koje izrabljuje buržoazija.

Borba između ova dva fronta je velika i nepomirljiva. Ta je borba dobila svoju kulminaciju krajem 19-og i tokom celog 20-og veka.

Kapitalizam, osećajući se prezasićenim i uvidevši da je „na zalasku sunca“ upotrebio je svoje sile da učini poslednji pokušaj za samoodržanje. Posledica toga bila su dva svetska rata i svi konflikti do dana današnjih. U tom očajnom i krvavom boju, kapitalizam, koji ne poznaje naciju, latio se svih mogućih sredstava; na svoje je barjake prilepio razne parole, pokrio ih bojama tobože „nacionalizma“ i slično.

I ako na prvi pogled izgleda da je kapitalizam u prošlim konfliktima izneo pobedu, mi vrlo dobro znamo i osećamo da to nije tako. Jasno je da u ovom kratkom tekstu ja ne mogu da ispitam i pojasnim ni najmanji deo onoga što bi trebali kako bi u potpunosti obradili ovu temu. To je u ostalom za sada dok se nalazimo u toku razvoja bitnih događaja , skoro i nemoguće.

Pre smo govorili, i sada ponovom naglašavamo da je kapitalizam u svrhu svojih grabežljivih namera, uzimao barjak nacionalizma. To naravno ne znači da je nacionalizam jednako što i kapitalizam, kako to neobrazloženo tvrde socijalisti.

Pravi nacionalizam, koji vodi računa o naciji kao celini, treba da otme nacionalni barjk iz ruku kapitalizma, on treba da skine tu krinku sa lica kapitalizma, jer kapitalizam živi kao gljiva na živom telu nacije.

Vrednosti, koje daju nacije, treba da budu u rukama same nacije. Tim vrednostima treba da upravljaju one same, da ih upotrebljavaju samo u svoju korist i za napredak. Razume se pri tome svaka nacija treba da vodi računa o celom ljudskom rodu, jer sreća jedne nacije zavisi i od sreće druge nacije i obrnuto.

Odnosi između pojednih nacija, upravljanje nacionalnim dobrima i vrednostima, između tih dobara itd, treba da je posao svakog pravog i iskrenog nacionalizma. Taj težak i komplikovan posao treba da bude vođen od cele nacije u interesu celine.

Naglašavam da taj težak i veliki posao može pravilno da sprovede i iznese jedino pravi i iskreni nacionalizam, i to sa razlogom što on treba da vodi računa jednako o ekonosmkim kao i prosvetno-kulturnim prilikama svoje nacije, da prema tome, uvidi svoj položaj i da reguliše zahteve.

Pravi nacionalizam treba i mora da bude socijalan; on će jedini da pravilno reši socijalne porbleme koji tište ceo svet. O tom uređenju zavisi budućnost Čovečanstva.

Jedna nacija nesme da živi na račun druge nacije, jednako kao što čovek nesme da živi na račun drugog čoveka. Svako treba da bude svestan onoga što on može i što on daje, pa prema tome, on treba da uredi i svoje zahteve i svoja traženja.

Nacionalizam koji svoju naciju vodi drugim putem nije pravi nacionalizma, već je u službi tuđih interesa i tuđih prohteva.

Socijalizam, koji neće da vodi računa o jednoj tako jakoj i evidentnoj sili, kao što je nacionalizma, neće nikad srećno da reši opšti socijalni problem jer je on ovako kako je organizovan, jednostran tj. takav socijalizam poverava rešenje opšteg socijalnog problema samo jednoj klasi, bolje rečeno samo masi fabričkih radnika.

Socijalizam veruje da će diktaturom radnika, kao jedinim, u socijalističkom smislu, revolucionarnim elementom, rešiti sve društvene i telesne potrebe celog ljudskog roda. U tom verovanju i leži osnovna zabluda Socijalista, iz čega, kako je to razumljivo, proističu i sve greške, koje socijalisti svakog dana čine.

Mi nacionalisti ne verujemo u radničke diktature: mi ne verujemo u njihovu sposobnost da izvrše pa i najmanji deo onoga što sebi stavljaju za zadatak.

Baš obratno. Nama čak izgleda da je „diktatura radnika“ fatalna ne samo za pojedine nacionalne celine, nego, i to u prvom redu i za sa proleterijat.

Šta više. Nam čak izgleda i mnogi nam znaci za to daju pravo, da su baš sami kapitalisti formulisali i stvorili sve te „Internacionale“ i „Socijalne revolucije“, razume se, u nadi da će iz haosa, koji time nastaje baš sami kapitalisti izvući, konačno najviše koristi.

Kapitalizam, koji je punokrvna kreatura Globalista, videvši da im nacionalizam ne može da pomogne, te da je njihov opstanak došao u pitanje, oni se služe barjakom liberalizma, demokratije nekih novih crvenih Internacionala!

Nacionalisti treba da budu na oprezu s tim opasnim kapitalističkim eksperimentima, jer oni mogu da budu fatalni za pojedine nacije; fatalni za njihovu ekonomsku nezavisnost i kulturni napredak.

Kao što su mnogo puta socijalisti u tvrdoj veri radili za proleterijat nasedajući na jeftine zamke kapitalista, a u stvari radili nesvesno protiv proleterijata i protiv nacije, tako danas mnogi nacionalisti nasedaju na iste te zamke, pa rade u interesu kapitala najvećeg neprijatelja ljudskog društva.

Pravi nacionalizam treba da se bori protiv kapitalizma na svim frontovima. Ali ne samo protiv kapitalizma, koji je internaconalan, nego i protiv svih onih „internacionalnih“ pokreta i struja, koji direktno ili indirektno služe kapitalizmu.

Pravi nacionalizam – najslabije je razvije kod onih nacija, kod kojih je naprotiv kapitalizma vrlo dobro razvijen.

Pravi nacionalizma- treba da se raširi kod svih nacija, on će da uspe ako se stavi u borbeni stav protiv kapitala, i ako bude socijalna.

Takav nacionalizma može da stvori kooperaciju svih nacija. Takav nacionalizam može da ukloni razlike društvenih klasa i da stvori socijalnu pravdu.

Takav nacionalizam može da stvori red i mir u svetu, i da oslobodi Čovečanstvo svih onih zala kojim ga vodi kapitalizma. Takav nacionalizma treba da ispovedamo svuda i svakom.

Na taj način ćemo jedino koristiti svojoj naciji i celom čovečanstvu!

Aleksandar Vorkapić