O STANJU NACIONALNE DESNICE U SRBIJI DANAS

Stanje u kojem se nalazi sadašnja nacionalna srpska desnica mora se posmatrati iz ugla istorijskih događaja koji su obeležili kraj 20. i početak 21. veka u svetu, Evropi i posebno u Srbiji. Od 1945. godine pa sve do danas Srbija se neprestano nalazi u stanju „tvrde“ ili „meke“ okupacije. Dugotrajna komunistička diktatura Josipa Broza, zdušno pomagana i politički, i ekonomski zbog svog suprotstavljanja Staljinu i Istočnom bloku, dovela je do zatiranja srpskog nacionalnog bića, njegove tradicije, jezika, kulture. Komunističko-marksistička ideologija nastojala je da Srbe pretopi u Jugoslovene i tako promeni naš identitet.

U takvim političkim prilikama, razume se, nije moglo biti ni govora o stvaranju bilo kakve opozicije, a posebno one koja bi se okupljala na nacionalnoj osnovi. Svi drugi narodi i nacionalne manjine u bivšoj Jugoslaviji uživali su veća prava od vodećeg, najbrojnijeg i jedinog državotvornog naroda – a to su Srbi. Glavni uzrok naše nacionalne tragedije u 20. veku i jeste to što smo mi, Srbi, žrtvovali svoju državnost zarad jedne veštačke versajske tvorevine koju su stvorili atlantisti – pobednici u Prvom svetskom ratu, a čiji je zadatak bio da odseče Nemačkoj i Sovjetskoj Rusiji izlaz ka Sredozemlju i južnim morima, kao i svetskim trgovačkim putevima.

Slabljenje i propast socijalističkog sistema, rušenje Berlinskog zida, te raspad Istočnog bloka doprineli su povratku nacionalne samosvesti, oslobađanju nacionalne energije i porastu nacionalnih političkih stranaka, pokreta i udruženja. S druge strane, ovaj istorijski proces doveo je do nestanka bipolarnosti i privremenog trijumfa unipolarnog sveta pod vođstvom samo jedne svetske velesile –SAD. Posledice su po svet, a naročito Balkan i Jugoslaviju, kao što je poznato bile tragične. Prema planu Vašingtona, Londona i Brisela Jugoslavija je bila rasparčana na štetu srpskog naroda, što je moralo dovesti do krvavog građanskog rata, stvaranja, dveju muslimanskih država  u Evropi (Federacije Bosne i Hercegovine i tzv. „Kosova“) i vojne intervencije NATO pakta protiv Srbije i Republike Srpske.

Srpski narodni preporod počeo je dolaskom na vlast Slobodana Miloševića  1987 godine. Bilo je to zlatno vreme srpskog nacionalizma, ali, na žalost, vladajuća elita u vidu Socijalističke partije Srbije nije uspela, htela ili mogla da stvori pravu nacionalnu državu. Srbija se našla pod velikim pritiscima od strane brojnih neprijatelja – SAD i njenih satelita, Nemačke i njenih satelita, EU, islamskog sveta, kao i neprijatelja u okruženju, bile su joj uvedene ekonomske i vojne sankcije, izdržavala je veliki broj izbeglica, a trpela je i podrivačku delatnost raznih organizacija, medija i pojedinaca koji su radili za razne strane obaveštajne službe i centre moći. Nezadovoljstvo jednog dela naroda ekonomskim teškoćama, dugotrajnim siromaštvom i gubitkom Kosova i Metohije nakon rata protiv NATO pakta iskoristio je strani faktor da pomoću izdašno finansiranog i dobro organizovanog puča 5. Oktobra 2000 godine ukloni Miloševića sa vlasti.

Posledice ove, kao i svih sličnih „obojenih revolucija“ više su nego očigledne: uništena privreda, rasprodaja nacionalnih bogatstava i preduzeća, porast nezaposlenosti i još veća beda nego ranije, prezaduženost zemlje, srozavanje kulture, prosvete i zdravstva, sistematsko zatupljivanje putem medija, razaranje morala i porodice, smanjenje stope rađanja, iseljavanje velikog broja mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo. Sve ove nesreće su karakteristika svih zemalja u tranziciji koje su se našle u kandžama Novog svetskog poretka oličenog u SAD i EU. Međutim, Srbija je možda najgore prošla jer se njen sadašnji položaj može okarakterisati kao kolonijalni i kao otvorena okupacija.

Nakon 17 godina okupacije može se reći da je stanje u kojem se nalazi nacionalna desnica vrlo složeno i teško. Na prvom mestu treba istaći da u Srbiji gotovo da i ne postoji prava opozicija, pogotovo nacionalna. Jedina prava opoziciona, nacionalistička, antizapadna i proruska stranka – Srpska radikalna stranka je 2008. godine razbijena od strane svojih tadašnjih vođa Nikolića i Vučića  koji su novcem iz inostranstva napravili novu stranku – Srpsku naprednu stranku. Nacionalno orijentisana Demokratska stranka Srbije takođe je veštim političkim spletkama razbijena i marginalizovana, kao, uostalom, i pomenuta RSR. Na političkoj sceni i u parlamentu nalazi se mala stranka „Srpski pokret Dveri“ koja je najradikalnije desno i tradicionalistički orijentisana, ali ona za sada ima malu podršku birača. Vladajuća Srpska napredna stranka drži sve poluge moći u svojim rukama, sav novac, sve medije i uživa podršku Zapada. I zato redovno pobeđuje na izborima. Tajna njenog uspeha je u tome što njen lider Aleksandar Vučić vešto kombinuje levu i desnu, nacionalnu i kosmopolitsku, proevopsku i prorusku retoriku koju pozajmljuje, tačnije, krade od svojih političkih protivnika i time zbunjuje glasačko telo koje je u ogromnoj većini nacionalno i u Vučiću vidi nacionalnog lidera koji će zemlju dovesti do ekonomskog procvata i političke nezavisnosti, a možda će uspeti i da povrati i Kosovo.

Svoju izdajničku politiku SNS prikriva otrcanim nacionalnim parolama i praznim obećanjima za mase. U suštini SNS i nema pravu profilisanu i jasnu politku, nego umesto nje neko večito laviranje, neodređeno manevrisanje, lukavo tumaranje čas na jednu, čas na drugu stranu, što je dugoročno neodrživo i izvesno je da će se završiti katastrofom.

Cela ova politička manipulatorska igra režima vrlo se nepovoljno odražava na istinsku srpsku naconalnu desnicu. No ovo nije njen jedini problem. Ona je podeljena na niz pokreta i organizacija koje međusobno sarađuju, nedovoljno sarađuju ili uopšte ne sarađuju. Među njima su najznačajnije Nacionalni srpski front i Srpska akcija. Osim njih, postoje i lažne nacionalne organizacije koje prikriveno podržava i finansira režim.

Po mom mišljenju, da bi se napravio bilo kakav značajan politički zaokret u Srbiji, neophodno je prevazići ove slabosti desnice. Neopohodno je da se sve nacionalne organizacije, pokreti, udruženja, kulturno-prosvetne i naučne institucije, stranka „Dveri srpske“, istaknuti pojedinci i malobrojni nacionalni mediji ujedine oko jednog zajedničkog političkog programa i na jedinstvenom frontu koji će dovesti do ozdravljenja, obnove i oslobođenja našeg naroda. U tom cilju takođe je neophodno uspostaviti čvrstu saradnju sa istim ili sličnim organizacijama, partijama i pokretima u Evropi. Prilikom svog nedavnog vrlo uspešnog boravka u Beogradu  rukovodioci nemačke partije NPD Udo Fojgt [Udo Voigt] i Torsten Hajze [Torsten Heise] su istakli da bi nacionalni srpski pokreti trebalo da postanu političke partije koje bi u vidu bloka mogle da uđu u Skupštinu i tako omoguće srpskoj nacionalnoj desnici, ako ne da utiče na donošenje odluka, a ono bar da se njihova reč javno čuje, jer u današnje vreme ne biti u žiži medijske pažnje znači isto što i ne postojati na političkoj sceni. Sa ovim se u potpunosti slažem i mislim da svima nama može da posluži kao savet kako da se što bolje organizujemo i delujemo u sve težoj i neizvesnijoj budućnosti koja je pred nama. Moramo uvek imati na umu da od svih nas – srpskih, nemačkih, francuskih, ruskih, švedskih nacionalista zavisi buduća sudbina Evrope, a ta je sudbina u našim rukama.

Zoran Buljugić