О СТАЊУ НАЦИОНАЛНЕ ДЕСНИЦЕ У СРБИЈИ ДАНАС

Стање у којем се налази садашња национална српска десница мора се посматрати из угла историјских догађаја који су обележили крај 20. и почетак 21. века у свету, Европи и посебно у Србији. Од 1945. године па све до данас Србија се непрестано налази у стању „тврде“ или „меке“ окупације. Дуготрајна комунистичка диктатура Јосипа Броза, здушно помагана и политички, и економски због свог супротстављања Стаљину и Источном блоку, довела је до затирања српског националног бића, његове традиције, језика, културе. Комунистичко-марксистичка идеологија настојала је да Србе претопи у Југословене и тако промени наш идентитет.

У таквим политичким приликама, разуме се, није могло бити ни говора о стварању било какве опозиције, а посебно оне која би се окупљала на националној основи. Сви други народи и националне мањине у бившој Југославији уживали су већа права од водећег, најбројнијег и јединог државотворног народа – а то су Срби. Главни узрок наше националне трагедије у 20. веку и јесте то што смо ми, Срби, жртвовали своју државност зарад једне вештачке версајске творевине коју су створили атлантисти – победници у Првом светском рату, а чији је задатак био да одсече Немачкој и Совјетској Русији излаз ка Средоземљу и јужним морима, као и светским трговачким путевима.

Слабљење и пропаст социјалистичког система, рушење Берлинског зида, те распад Источног блока допринели су повратку националне самосвести, ослобађању националне енергије и порасту националних политичких странака, покрета и удружења. С друге стране, овај историјски процес довео је до нестанка биполарности и привременог тријумфа униполарног света под вођством само једне светске велесиле –САД. Последице су по свет, а нарочито Балкан и Југославију, као што је познато биле трагичне. Према плану Вашингтона, Лондона и Брисела Југославија је била распарчана на штету српског народа, што је морало довести до крвавог грађанског рата, стварања, двеју муслиманских држава  у Европи (Федерације Босне и Херцеговине и тзв. „Косова“) и војне интервенције НАТО пакта против Србије и Републике Српске.

Српски народни препород почео је доласком на власт Слободана Милошевића  1987 године. Било је то златно време српског национализма, али, на жалост, владајућа елита у виду Социјалистичке партије Србије није успела, хтела или могла да створи праву националну државу. Србија се нашла под великим притисцима од стране бројних непријатеља – САД и њених сателита, Немачке и њених сателита, ЕУ, исламског света, као и непријатеља у окружењу, биле су јој уведене економске и војне санкције, издржавала је велики број избеглица, а трпела је и подривачку делатност разних организација, медија и појединаца који су радили за разне стране обавештајне службе и центре моћи. Незадовољство једног дела народа економским тешкоћама, дуготрајним сиромаштвом и губитком Косова и Метохије након рата против НАТО пакта искористио је страни фактор да помоћу издашно финансираног и добро организованог пуча 5. Октобра 2000 године уклони Милошевића са власти.

Последице ове, као и свих сличних „обојених револуција“ више су него очигледне: уништена привреда, распродаја националних богатстава и предузећа, пораст незапослености и још већа беда него раније, презадуженост земље, срозавање културе, просвете и здравства, систематско затупљивање путем медија, разарање морала и породице, смањење стопе рађања, исељавање великог броја младих и образованих људи у иностранство. Све ове несреће су карактеристика свих земаља у транзицији које су се нашле у канџама Новог светског поретка оличеног у САД и ЕУ. Међутим, Србија је можда најгоре прошла јер се њен садашњи положај може окарактерисати као колонијални и као отворена окупација.

Након 17 година окупације може се рећи да је стање у којем се налази национална десница врло сложено и тешко. На првом месту треба истаћи да у Србији готово да и не постоји права опозиција, поготово национална. Једина права опозициона, националистичка, антизападна и проруска странка – Српска радикална странка је 2008. године разбијена од стране својих тадашњих вођа Николића и Вучића  који су новцем из иностранства направили нову странку – Српску напредну странку. Национално оријентисана Демократска странка Србије такође је вештим политичким сплеткама разбијена и маргинализована, као, уосталом, и поменута РСР. На политичкој сцени и у парламенту налази се мала странка „Српски покрет Двери“ која је најрадикалније десно и традиционалистички оријентисана, али она за сада има малу подршку бирача. Владајућа Српска напредна странка држи све полуге моћи у својим рукама, сав новац, све медије и ужива подршку Запада. И зато редовно побеђује на изборима. Тајна њеног успеха је у томе што њен лидер Александар Вучић вешто комбинује леву и десну, националну и космополитску, проевопску и проруску реторику коју позајмљује, тачније, краде од својих политичких противника и тиме збуњује гласачко тело које је у огромној већини национално и у Вучићу види националног лидера који ће земљу довести до економског процвата и политичке независности, а можда ће успети и да поврати и Косово.

Своју издајничку политику СНС прикрива отрцаним националним паролама и празним обећањима за масе. У суштини СНС и нема праву профилисану и јасну политку, него уместо ње неко вечито лавирање, неодређено маневрисање, лукаво тумарање час на једну, час на другу страну, што је дугорочно неодрживо и извесно је да ће се завршити катастрофом.

Цела ова политичка манипулаторска игра режима врло се неповољно одражава на истинску српску нацоналну десницу. Но ово није њен једини проблем. Она је подељена на низ покрета и организација које међусобно сарађују, недовољно сарађују или уопште не сарађују. Међу њима су најзначајније Национални српски фронт и Српска акција. Осим њих, постоје и лажне националне организације које прикривено подржава и финансира режим.

По мом мишљењу, да би се направио било какав значајан политички заокрет у Србији, неопходно је превазићи ове слабости деснице. Неопоходно је да се све националне организације, покрети, удружења, културно-просветне и научне институције, странка „Двери српске“, истакнути појединци и малобројни национални медији уједине око једног заједничког политичког програма и на јединственом фронту који ће довести до оздрављења, обнове и ослобођења нашег народа. У том циљу такође је неопходно успоставити чврсту сарадњу са истим или сличним организацијама, партијама и покретима у Европи. Приликом свог недавног врло успешног боравка у Београду  руководиоци немачке партије НПД Удо Фојгт [Udo Voigt] и Торстен Хајзе [Torsten Heise] су истакли да би национални српски покрети требало да постану политичке партије које би у виду блока могле да уђу у Скупштину и тако омогуће српској националној десници, ако не да утиче на доношење одлука, а оно бар да се њихова реч јавно чује, јер у данашње време не бити у жижи медијске пажње значи исто што и не постојати на политичкој сцени. Са овим се у потпуности слажем и мислим да свима нама може да послужи као савет како да се што боље организујемо и делујемо у све тежој и неизвеснијој будућности која је пред нама. Морамо увек имати на уму да од свих нас – српских, немачких, француских, руских, шведских националиста зависи будућа судбина Европе, а та је судбина у нашим рукама.

Зоран Буљугић