Nijedan Srbin ne sme da se smiri dok sloboda ne bude naša

Krenuli smo u maju 2010-e da svojim očima vidimo šta je to tako sveto, u pesmama junačkim opevano,tako naše i ničije drugo? Šta je to čime se toliko ponosimo a u isto vreme stidimo, na šta imamo vekovno pravo, a čega se sami odričemo svaki put kad kažemo da je to prodano ili oteto. Prava reč je OKUPIRANO. Krenuli smo na Kosmet.

Dočekali su nas ljudi vedri i nasmejani i to je bio pravi šok, očekivali smo beznađe i depresiju u najmanju ruku, ali ono što smo zatekli potpuno nas je očaralo. Videli smo u srpskim selima, koje su okružene Šiptarima, veselu decu koja su vaspitana u pravoslavnom duhu i u skladu sa tradicijom, onako kako mi želimo da vaspitavamo decu u Beogradu, ali nikad nećemo moći jer su okružena zlom.

Dole zlo dolazi samo od Šiptara, a ovde zlo dolazi od nas samih. Ovde smo mi sami sebi najveći neprijatelji a dole je neprijatelj jasan i svi su udruženi protiv njega. Možda jesmo brojčano nadjačani na Kosovu i Metohiji, ali mi Srbi u Beogradu smo se okrenuli sami protiv sebe, dovoljno je to što se bodemo međusobno na smrt.

Na Kosmetu u izolovanim srpskim sredinama vlada veća harmonija nego igde na svetu. Ljudi prave svoje vino, dobri su domaćini i dobri su ljudi. Veruju u čuda a mi smo to u savremenom svetu ludila izgubili. Zaboravili smo crkvu i molitvu, i to da sloga Srbina spašava, zaboravili smo i Boga. A oni nisu. Svakodnevno su svesni da su na svetom tlu sa svetim zavetom borbe. Oni koji su ostali da brane svoja ognjišta znaju da za njih moraju da umru ali i da žive. Svi oni imaju gde da pobegnu, ali ne žele.

Zar im ne zavidite na tome? Vi omladino, vi koji jedva čekate da pobegnete u Evropu. Vi sebični koji mislite da vam Srbija ništa nije pružila, iako je na prvom mestu vaša dužnost da pružate svojoj otadžbini a ne ona vama!

Zamislite da makar na jedan dan živite okruženi Šiptarima ali da ne želiš da pobegneš nego da ostaneš i da se boriš. Ne postoje koferi u koje možeš da spakuješ korenje. Srbin nikada u istoriji nije bio tikva bez korena, samo je to današnja omladina zaboravila jer je tako izabrala i tako joj je bilo lakše.

U velikoj su prednosti Srbi sa Kosmeta jer imaju svetu dužnost, koju baš tako i shvataju, kao svetu. Oni brane svoja ognjišta i toga su svesni,većina njih se time itekako ponosi i ne da da im iko umanji žrtvu.

Ovo što sada čitate je putokaz u mračnim i teškim vremenima, kako i na koji način mi možemo i moramo da se borimo, počevši od svakog pojedinca, jer baš ti možeš nešto da učiniš. Hiljadu puta si rekao da ništa ne možeš sam da promeniš, da to nije tvoja bitka, da su političari sve prodali i izdali, da je naš narod sam kriv što je pobegao i prodao kuće, da se svega toga stidiš. Ni ne slutiš kolika je patnja i bol svakog Srbina na Kosmetu svaki put kad čuje ili pročita takve reči.

Da bih vam najbolje opisala, citiraću jednog dečka sa barikada na Jarinju 2011-e godine. Ko može neka dođe na barikade. Ko ne može neka se moli za nas. Ne zovite nas u kampove za izbeglice, ne obećavajte nam raj uz dušek i paštetu. Ne šaljite nam poruke da smo već izdani. Poštujte našu odluku ako želimo da umremo za Sveti Kosmet.

Zavidite nam, Gospod nas je udostojio da se žrtvujemo za sve vas. Ne zaboravite nas! Na Kosovu i Metohiji nas ima preko 150.000!

Svaki sledeći put kad budeš pred nekim rekao kako je Kosovo prodano ili izgubljeno seti se tih 150 hiljada, jer oni su opipljiv dokaz koji imaš da je to neistina.

To je prvi korak u borbi. Sledeći korak je šta ti lično kao pojedinac možeš. Ako ne možeš iz nekih razloga da budeš deo organizacija koje pomažu, doniraj. Makar sms poruke, donacije u hrani i odeći.

Sledeći korak je obilazak svetinja, kuća i porodica dole što je možda i najbolji način borbe trenutno, iz više razloga. Prvo, sve donacije i pomoć daćeš ljudima dole lično, drugo tvoje prisustvo značiće da ih nisi zaboravio i izdao,treće pomoći će tebi i duhovno i kao čoveku da shvatiš zašto je bitno da zemlja na kojoj se nalazi preko 2000 srpskih crkava i manastira ostane zauvek srpska. Nakon toga više nikada nećeš reći da Kosovo nije srpsko.

Svi znamo da će se Kosmet osloboditi puškama, kad-tad. Mi samo u ovom trenutku nismo spremni. To ne znači da treba da upadnemo u apatiju, a bojim se da već jesmo, mi moramo duhovno da radimo na sebi svaki dan,da se spremamo kao pojedinci i kao narod, da u svakom trenutku budemo svesni da imamo za šta da se borimo. U trci za boljim sutra preko noći smo postali hladni, tupi i nemi. Ne čuju se naši ni protesti ni jauci.

Sve rane koje nas peku su neizlečive. Svaka rana koja te peče neka te svaki dan podseti da nijedan Srbin ne sme da se smiri dok sloboda ne bude naša!

Vukica Gagričić