Ниједан Србин не сме да се смири док слобода не буде наша

Кренули смо у мају 2010-е да својим очима видимо шта је то тако свето, у песмама јуначким опевано,тако наше и ничије друго? Шта је то чиме се толико поносимо а у исто време стидимо, на шта имамо вековно право, а чега се сами одричемо сваки пут кад кажемо да је то продано или отето. Права реч је ОКУПИРАНО. Кренули смо на Космет.

Дочекали су нас људи ведри и насмејани и то је био прави шок, очекивали смо безнађе и депресију у најмању руку, али оно што смо затекли потпуно нас је очарало. Видели смо у српским селима, које су окружене Шиптарима, веселу децу која су васпитана у православном духу и у складу са традицијом, онако како ми желимо да васпитавамо децу у Београду, али никад нећемо моћи јер су окружена злом.

Доле зло долази само од Шиптара, а овде зло долази од нас самих. Овде смо ми сами себи највећи непријатељи а доле је непријатељ јасан и сви су удружени против њега. Можда јесмо бројчано надјачани на Косову и Метохији, али ми Срби у Београду смо се окренули сами против себе, довољно је то што се бодемо међусобно на смрт.

На Космету у изолованим српским срединама влада већа хармонија него игде на свету. Људи праве своје вино, добри су домаћини и добри су људи. Верују у чуда а ми смо то у савременом свету лудила изгубили. Заборавили смо цркву и молитву, и то да слога Србина спашава, заборавили смо и Бога. А они нису. Свакодневно су свесни да су на светом тлу са светим заветом борбе. Они који су остали да бране своја огњишта знају да за њих морају да умру али и да живе. Сви они имају где да побегну, али не желе.

Зар им не завидите на томе? Ви омладино, ви који једва чекате да побегнете у Европу. Ви себични који мислите да вам Србија ништа није пружила, иако је на првом месту ваша дужност да пружате својој отаџбини а не она вама!

Замислите да макар на један дан живите окружени Шиптарима али да не желиш да побегнеш него да останеш и да се бориш. Не постоје кофери у које можеш да спакујеш корење. Србин никада у историји није био тиква без корена, само је то данашња омладина заборавила јер је тако изабрала и тако јој је било лакше.

У великој су предности Срби са Космета јер имају свету дужност, коју баш тако и схватају, као свету. Они бране своја огњишта и тога су свесни,већина њих се тиме итекако поноси и не да да им ико умањи жртву.

Ово што сада читате је путоказ у мрачним и тешким временима, како и на који начин ми можемо и морамо да се боримо, почевши од сваког појединца, јер баш ти можеш нешто да учиниш. Хиљаду пута си рекао да ништа не можеш сам да промениш, да то није твоја битка, да су политичари све продали и издали, да је наш народ сам крив што је побегао и продао куће, да се свега тога стидиш. Ни не слутиш колика је патња и бол сваког Србина на Космету сваки пут кад чује или прочита такве речи.

Да бих вам најбоље описала, цитираћу једног дечка са барикада на Јарињу 2011-е године. Ко може нека дође на барикаде. Ко не може нека се моли за нас. Не зовите нас у кампове за избеглице, не обећавајте нам рај уз душек и паштету. Не шаљите нам поруке да смо већ издани. Поштујте нашу одлуку ако желимо да умремо за Свети Космет.

Завидите нам, Господ нас је удостојио да се жртвујемо за све вас. Не заборавите нас! На Косову и Метохији нас има преко 150.000!

Сваки следећи пут кад будеш пред неким рекао како је Косово продано или изгубљено сети се тих 150 хиљада, јер они су опипљив доказ који имаш да је то неистина.

То је први корак у борби. Следећи корак је шта ти лично као појединац можеш. Ако не можеш из неких разлога да будеш део организација које помажу, донирај. Макар смс поруке, донације у храни и одећи.

Следећи корак је обилазак светиња, кућа и породица доле што је можда и најбољи начин борбе тренутно, из више разлога. Прво, све донације и помоћ даћеш људима доле лично, друго твоје присуство значиће да их ниси заборавио и издао,треће помоћи ће теби и духовно и као човеку да схватиш зашто је битно да земља на којој се налази преко 2000 српских цркава и манастира остане заувек српска. Након тога више никада нећеш рећи да Косово није српско.

Сви знамо да ће се Космет ослободити пушкама, кад-тад. Ми само у овом тренутку нисмо спремни. То не значи да треба да упаднемо у апатију, а бојим се да већ јесмо, ми морамо духовно да радимо на себи сваки дан,да се спремамо као појединци и као народ, да у сваком тренутку будемо свесни да имамо за шта да се боримо. У трци за бољим сутра преко ноћи смо постали хладни, тупи и неми. Не чују се наши ни протести ни јауци.

Све ране које нас пеку су неизлечиве. Свака рана која те пече нека те сваки дан подсети да ниједан Србин не сме да се смири док слобода не буде наша!

Вукица Гагричић