Између Титаника и Нојеве барке

Геополитички положај Србије, како данашњи тако и пређашњи, може се оквирно сместити у једну познату изреку: Бити кадар стићи и утећи , и на страшном мјесту постојати.“

Ово је мало Јован Цвијић поближе објаснио рекавши да смо ми Срби нашу кућу направили, ни мање , ни више, него насред друма.

Међутим, ја бих у овом свом тексту искористио другачију метафору. Покушаћу да дочарам како је то данас Србија растрзана између евроатлантистичког, мондијалистичког и неолибералног Титаника и традиционалистичке, конзервативне и националне Нојеве барке.

Наравно, овде говорим о чисто апстрактним појмовима, мада свака сличност са стварним појмовима је и случајна и намерна, зависи како ко тумачи.

Наиме, са једне стране имамо Титаник. То је грубо гледано простор од Вашингтона до Брисела, са свим пратећим сателитима и пузајућим прилепцима , сами врх света по технолошком напретку, војној снази и цивилизацијским тековинама.

Тај брод је огроман, велелепан , већ на први поглед изазива дивљење и готово да позива да сви безусловно ускоче у њега и крену на животно путовање лагодног живота и хедонизма без премца. Карта за тај брод се не даје свима, тешко се до ње долази, али ко се довољно напати да заслужи да га позову на овај брод, провешће се као никада до сада. Готово све ће му бити плаћено, неће морати скоро ништа да ради , биће безбедан и снабдевен до краја живота.

Међутим, оно што путници не знају, или не желе да знају, да брод, иако споља савршен и наизглед неуништив , се ближи санти леда која се зове СТВАРНОСТ , и да ту санту неће избећи, да кад се суочи са њом ( стварношћу/реалношћу ) , да ће му то бити крај. Знамо сви како је прошао Титаник.

Са друге стране је Нојева барка, која је најављивала скори крај света, свеопшти потоп који је Бог послао грешном, прљавом, од њега отпалом свету. Послао је Бог потоп, али је пре њега дао Ноју да направи барку и у њу стави по један мушки и један женски примерак сваке животињске врсте ( илити пренешено на данашње услове гледано, по један мушки и женски примерак сваког народа/нације ).

Та барка, иако у потпуности од дрвета, наизглед крхка и слабашна, преживела је 40 дана потопа, олује и кише, носио ју је ветар са једне стране света на другу, али на крају свега тога-готово нетакнута је изашла из ове катаклизме и ниједног путника није изгубила. Имала је Божију наклоност и он ју је спасао.

Зашто ово пишем? Зашто је ово битно? Битно је да бисмо могли да одредимо , и да се на време определимо, „којему се приволети царству“.

Да ли ћемо ићи за евроатлантистичким Титаником, који је већ пољуљан и додатно га сваке године оптерети неколико милиона илегалних, „обојених“, путника који се као махнити каче за њега не би ли нашли ту свој спас а не знајући да тако само брже доприносе општој пропасти.

Да ли ћемо да се укрцамо на овај брод, који је у свом савршенству и сјају заборавио на Бога , на веру , традицију , морал , породицу , нацију и на све оно што човека чини-човеком? На овај брод који се хвали својом неуништивоћу а јадан ни не види колико је напукао и колико је санта леда звана СТВАРНОСТ близу и колико ће се силовито урушити када се суочи са њом.

Касно је да мења курс, прекасно. Капетан овог брода, капетан Вашингтон , давно је зацртао општи курс од којег нема одступања по цену живота. Цену, ту цену, ће на крају и платити.

A sa друге стране , имамо Нојеву барку, која се полако али сигурно гради међу европским народима, која се узда у своје снаге у борби за опстанак, и чију ће борбу и Бог благословити ако му се врате и затраже помоћ .

И успеће. Јер наш Ноје неће бити један, већ ће сваки народ појединачно морати да изнедри свог који ће га прикључити општој побуни против модерног света.

И сви европски и сви светски народи који се на време искрцају са Титаника и својим сопственим чамцем дођу до Нојеве барке традиционализма, национализма и конзервативизма, која једино може да преживи општи потоп који неће морати да шаље Бог, већ ће га изазвати људска похлепа, мржња, отпадништво, хедонизам, мондијализам, интернационализам, глобализам, неолиберализам и све његове испоставе и сви његови представници и сва њихова деца, ће преживети.

Ближи се крај , то је неминовно. Питање је на коју ћемо страну.

Никола Јовић