Blokada EU integracija je usluga Srbima

Došao je i taj dan, istorijsko čudo. Hrvatska Vlada je učinila nešto pozitivno za srpski narod.

Naravno, ne iz dobre namere. U svojoj bolesnoj mržnji i želji da se naudi malosrbijanskoj Vladi u Beogradu, Hrvati su sasvim slučajno učinili nešto što je po volji velike većine Srba. Zaustavili su, bar privremeno, približavanje Srbije EU, blokirajući poglavlje 23. Tim potezom doveli su i sebe u neizlaznu poziciju, s jedne strane blokirali su zvanični Beograd, ali su tim potezom podržali volju velike većine Srba, a to je već njihov problem.

Zapalile su se društvene mreže, što bi se reklo modernim žargonom. Srbi nisu štedeli hvale i zahvalnost na račun Hrvata. To je bilo veliko iznenađenje koje se ne viđa često.

Podstaknuti tim čudom ili nečim sasvim drugim, stari srbomrzci B92 i CESID su napravili ankete koje se nedvosmisleno pokazale gde Srbima leži srce. Daleko od EU i NATO, više prema istoku, prema Rusiji.

Često se pitamo zašto se u Srbiji ne održi referendum da se vidi šta narod želi?

Jer nikad jasno nije izraženo da li se želimo pridružiti umirućoj lešini EU ili ne.

Išlo se sa pretpostavkom da je malosrbijanska klika u Beogradu, koja je na vlasti od 2000. dovoljan pokazatelj u kom pravcu treba da se ide. Narod je glasajući na više parlamentarnih izbora uporno birao pro-EU stranke za svoje vladare, ili nije?

Nejasna ideologija i ogrtanje plaštom patritizma vladajućoj garnituri donelo je pobedu na poslednjim izborima. Praveći se da nude nešto sasvim drugačije od svojih prethodnika, alternativu koju je narod toliko želeo, na krilima laži i obmane zaseli su na čelo izmučene Srbije i doveli delo svojih prethodnika do jezivih granica. O tome ne vredi trošiti reči.

Međutim, stižemo i do novih izbora. Šta sad ima da ponudi tzv. „proEU opozicija“ što trenutna vlast nije uradila? Za šta da se uhvate što bi im opravdalo epitet koji su sebi zalepili? S druge strane, stranke desne orijentacije ne mogu da nađu ni taj minimum zajedničkog interesa koji bi ih ujedinio, bar na kratko.

A narod je gladan i preumoran. Apatija i nemoć su dominantna osećanja. Ne prođe dan da se ne desi neki strašan zločin, ubistva i samoubistva na svakom koraku. I kako se boriti? Nigde oslonca.

Bombardovan i tučen iz svih medijskih oružja, kako da se odbrani taj mali gladni čovek, namučena ćelija obolelog društva? Zna on šta ne želi, ali ga to niko ne pita.

Izašao bi on rado da kaže NE, ali mu ne daju referendum.

NE robovlasničkoj tvorevini, NE zlotvorima koji su ubjali našu decu i posejali radioaktivne bombde koje nas danas ubijaju u najstrašnijim mukama. NE!

Ali, ne, niko mu neće dati tu mogućnost. Teraju ga na parlamentarne izbore, a pravu mogućnost izbora mu ne daju.

Da se ipak iza brda nešto valja mogli su da primete svi koji iole prate dešavanja oko ovih izbora. Malosrbijanci su mobilisali sve što je moglo da se mobiliše. S leva, s desna, pro-EU, kontro-EU, pro-NATO, kontro-NATO, babe i žabe, i kuso i repato.

Šta su kome obećali i koliko, znaju samo oni, ali ništa nije bespaltno. Šta čoveka tera na to da okalja svoj obraz i zašto, o tome neki drugi put, jer neki su u blato bacili svoj dugogodišnji rad i ime? Odbijam da verujem da je ni za šta.

I tako se opet vraćamo na početak i priči o čuvenim poglavljima, šta god to ona bila.

Poglavlje 23 je blokirano od strane Hrvata. Dokle će to da traje, videćemo. Jer, koliko god se oni zanosili da imaju neku moć, to će trajati dok im neki komesar iz Brisela ne lupi packu i prstom ne zapreti: no, no!

Ali dok traje, lep je osećaj za običnog čoveka da je bar jednom po njegovom.

Aleksandra Bikić