Блокада ЕУ интеграција је услуга Србима

Дошао је и тај дан, историјско чудо. Хрватска Влада је учинила нешто позитивно за српски народ.

Наравно, не из добре намере. У својој болесној мржњи и жељи да се науди малосрбијанској Влади у Београду, Хрвати су сасвим случајно учинили нешто што је по вољи велике већине Срба. Зауставили су, бар привремено, приближавање Србије ЕУ, блокирајући поглавље 23. Тим потезом довели су и себе у неизлазну позицију, с једне стране блокирали су званични Београд, али су тим потезом подржали вољу велике већине Срба, а то је већ њихов проблем.

Запалиле су се друштвене мреже, што би се рекло модерним жаргоном. Срби нису штедели хвале и захвалност на рачун Хрвата. То је било велико изненађење које се не виђа често.

Подстакнути тим чудом или нечим сасвим другим, стари србомрзци Б92 и ЦЕСИД су направили анкете које се недвосмислено показале где Србима лежи срце. Далеко од ЕУ и НАТО, више према истоку, према Русији.

Често се питамо зашто се у Србији не одржи референдум да се види шта народ жели?

Јер никад јасно није изражено да ли се желимо придружити умирућој лешини ЕУ или не.

Ишло се са претпоставком да је малосрбијанска клика у Београду, која је на власти од 2000. довољан показатељ у ком правцу треба да се иде. Народ је гласајући на више парламентарних избора упорно бирао про-ЕУ странке за своје владаре, или није?

Нејасна идеологија и огртање плаштом патритизма владајућој гарнитури донело је победу на последњим изборима. Правећи се да нуде нешто сасвим другачије од својих претходника, алтернативу коју је народ толико желео, на крилима лажи и обмане засели су на чело измучене Србије и довели дело својих претходника до језивих граница. О томе не вреди трошити речи.

Међутим, стижемо и до нових избора. Шта сад има да понуди тзв. „проЕУ опозиција“ што тренутна власт није урадила? За шта да се ухвате што би им оправдало епитет који су себи залепили? С друге стране, странке десне оријентације не могу да нађу ни тај минимум заједничког интереса који би их ујединио, бар на кратко.

А народ је гладан и преуморан. Апатија и немоћ су доминантна осећања. Не прође дан да се не деси неки страшан злочин, убиства и самоубиства на сваком кораку. И како се борити? Нигде ослонца.

Бомбардован и тучен из свих медијских оружја, како да се одбрани тај мали гладни човек, намучена ћелија оболелог друштва? Зна он шта не жели, али га то нико не пита.

Изашао би он радо да каже НЕ, али му не дају референдум.

НЕ робовласничкој творевини, НЕ злотворима који су убјали нашу децу и посејали радиоактивне бомбде које нас данас убијају у најстрашнијим мукама. НЕ!

Али, не, нико му неће дати ту могућност. Терају га на парламентарне изборе, а праву могућност избора му не дају.

Да се ипак иза брда нешто ваља могли су да примете сви који иоле прате дешавања око ових избора. Малосрбијанци су мобилисали све што је могло да се мобилише. С лева, с десна, про-ЕУ, контро-ЕУ, про-НАТО, контро-НАТО, бабе и жабе, и кусо и репато.

Шта су коме обећали и колико, знају само они, али ништа није беспалтно. Шта човека тера на то да окаља свој образ и зашто, о томе неки други пут, јер неки су у блато бацили свој дугогодишњи рад и име? Одбијам да верујем да је ни за шта.

И тако се опет враћамо на почетак и причи о чувеним поглављима, шта год то она била.

Поглавље 23 је блокирано од стране Хрвата. Докле ће то да траје, видећемо. Јер, колико год се они заносили да имају неку моћ, то ће трајати док им неки комесар из Брисела не лупи пацку и прстом не запрети: но, но!

Али док траје, леп је осећај за обичног човека да је бар једном по његовом.

Александра Бикић