Бакир мисли да је Велики везир

„Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција“
Што ја почех ти продужи
 
Ових дана биолошки и политички син идеолога једне панисламистичке идеје уобличене у „Исламској декларацији“ проживљава тешке тренутке. Када заврши свој радни дан (у Предсједништву и бабиној странци), затвара се у четири зида једне од многобројних одаја свога харема и повлачи се у себе. Погађате, ради се о Великом везиру Бакиру, сину рахметли султана Алије. Он у „ситним сатима“ у сну дозива оца и моли га за савјет. И коначно, милостиви султан му се указао и савјетом помогао сина Бакира.
 
Бакир је у дубоком сну снивао како скамењен стоји у рајској башти (Џеннету) и као хипнотисан слуша ријечи премудрог Алије:
 
„Сине буди храбар, не бој се. Уз тебе је велики милостиви султан Ердоган ком сам у аманет оставио наш вилајет. Уз тебе су ћафири са запада који су ми дужни. Када год будеш у недоумици узми наше „свето писмо“ због којег сам робијао под Титом осамдесетих година и све дилеме ће исчезнути. Не скрећи са пута који сам ти ја зацртао већ заврши оно што ја нисам стигао током дуњалука“!
 
Бакиру је ових пар реченица које је сањао, (а сигуран да то није само обичан сан већ указање премудрог му бабе) било довољно да настави путем, оним који му је утабао отац. Преломио је, покренуће ревизију тужбе за геноцид против Србије коју је давне 1993. покренуо његов отац, а која је 2007. одбачена.
 
Након овог помало бајковитог увода, који сигуран сам у доброј мјери осликава Бакирову перцепцију државе и власти, вријеме је за анализу узрока покретања ревизије тужбе БиХ против Србије за геноцид. На почетку се поставља логично питање, није ли ово држава три конститутивна народа гђе се тако важне одлуке доносе консензусом? Не. Кад треба нанијети штету српском народу неће се политичко Сарајево позивати на „тековине ЗАВНОБиХ-а“ и сличне глупости (нарочито кад има, макар прећутну подршку запада). Потребно је поново дестабилизовати регион, а по налогу истих оних који су били надређени Алији Изетбеговићу у вријеме кад је одбио Кутиљеров план и „жртвовао мир за суверену БиХ“, па и када је покретао ову фамозну тужбу 1993. године (двије године прије дешавања у Сребреници). Тужбе и апелације су провјерено оружје којим Сарајево удара по Републици Српској и српском народу у цијелини, али Бакир врло добро зна да Међународни суд правде у Хагу није исто што и Уставни суд БиХ или Суд за ратне злочине у Хагу. Покретачи тужбе су се опекли 2007. године када је Србија ослобођена одговорности за „геноцид“, а нових доказа нема ни за саму ревизију, а камоли другачији исход евентуалне пресуде.
 
Али, натјеран притиском радикализоване муслиманске јавности, пријетњом одређених кругова из Исламске заједнице и што је најбитније инструисан од западних амбасада Бакир је кренуо у нову политичку авантуру која је проузроковала нову политичку кризу и поново натјерала Србе на хомогенизацију. Понекад Сарајево заборави да су Срби поучени искуствима из ближе и даље прошлости политички сазријели и да је опрез и политички гард увијек присутан.
 
Одговор Срба је и овога пута био жесток као и у сличним ситуацијама у ближој прошлости. Бојкот сједнице Парламентарне Скупштине БиХ и рада Савјета Министара од стране српских представника је био права шамарчина Бакиру који би сада радо „повукао ручну“, али обавезе према у првом реду западним менторима га гурају у политичку провалију. Свјестан да овим потезима руши државу, а немоћан да се одупре страним факторима, проживљава праву агонију.
 
Мотив запада (отуђених центара моћи, заостале Обама/Клинтоновске администрације) овога пута може бити порука Србији упућена преко Сарајевске марионете, а везано за планирано наоружавање руско-бјелоруским оружјем и прављење још једног корака ка руској политичкој орбити. Прогон српских политичких лидера у Црној Гори под лажним оптужбама за државни удар није био довољан, па је провјерена карта извучена из рукава.
 
Интереси запада и исламског свијета да се дестабилизује Србија и окружење се и овога пута поклапају, па на неки начин координисано раде. Поред тога што су Бакира гурнули у авантуру, запад и исламски свијет настоји да директно утиче и на исход предсједничких избора у Србији, па Турска и Катар милионима гурају свог фаворита на чело Србије не би ли на сваки могући начин отргли Србију из наручја братске Русије и добили одређене уступке по питању Републике Српске и Рашке области у перспективи, а на основу милиона које су уложили.
 
Надам се да ће Срби у Србији прозријети и по угледу на западне сународнике из Републике Српске знати осујетити планове споља и казнити експоненте поменутих центара. А што се тиче тужбе, унапријед је осуђена на неуспјех.
 
   Филип Егељић