100 година од погибије Војводе Вука

Активисти Националног српског фронта у Београду учестовали су заједно са неколико четничких и патриотских удружења у организацији обележавања стогодишњице јуначке погибије Војводе Вука. Код споменика Војводи Вуку на Топличином венцу одржан је помен и чуле су се беседе четничких војвода. Говорили су војвода Бранислав Гавриловић Брне и војвода Јован Адамовић који су положили венац на споменик а окупљенима су се обратили и други беседници попут Жељка Чуровића и Драгослава Бокана, да би се на крају јавио један млади активиста да поздрави присутне и Јана Зорбића, представника чешког огранка ЕФСК (Европски фронт солидарности Косову). Након тога су се многи упутили према Новом Гробљу где је био одржан парастос војводи Вуку.

15170829_646440348862502_4574422016939993911_n

На гробу Војводе Вука на Новом гробљу у Београду такође је одржан помен и положени су венци.

Војин Поповић познатији као Војвода Вук је један од највећих српских јунака ослободилачких ратова, балканиских и Првог светског рата. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић, познат као војвода Вук. Учествовао је борбама противу турака на Челопеку и Козјаку.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама у балканским ратовима и Првом свјетском рату.

У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом свјетском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стијене, 29. новембра 1916. године у 35. години живота.

Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживјели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен а Бугари протјерани. Када је погинуо имао је чин пјешадијског потпуковника српске војске.

Његово тијело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренијето је на Ново гробље у Београду.

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор.

Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912 — 1918. њихових потомака и поштовалаца у Београду, Савски трг број 9. То Удружење наставља и његује традиције ратног добровољаштва из Првог свјетског рата.

29. НОВЕМБАР У СРБА

Претпоследњи дан новембра у знаку је више личности и догађаја. Међутим, немогуће је истовремено поштовати и обележавати све. Значај 29. новембра, за нас Србе, је у томе што је на тај дан живот положио за отаџбину један од највећих српских хероја – Војин Поповић, познатији као војвода Вук. Овај див – јунак комитских, балканских и Првог светског рата је провео живот у непрестаној борби за слободу српских земаља и страдао у неравноправној борби на Кајмакчалану пре тачно 100 година.

Својим животом који је био испуњен проливеном крвљу непријатеља и јуначким победама, указао је Српству на пут који треба да следи, а то је пут јунаштва, мучеништва и немилосрдности према непријатељу. И споменик у Београду дигнут у његову част приказује војводу како прстом показује у правцу Косова, Метохије, Старе Србије. Указује и подсећа нас да нам је света дужност и обавеза да омогућимо нашем потомству да живи у слободној земљи којом ће крочити само слободни српски војник. Из ових разлога ми се морамо сећати и чувати помен на наше свете претке, и из њихових дела и примера верности отаџбини напајати своја срца за даљу борбу чији је циљ слободна, социјална и национална Србија.

Војвода Вук је био слика и прилика искреног борца за слободу, јер је цео свој живот посветио том светом циљу и немилосрдно уништавао свакога ко се нашао на путу српскога народа ка слободи. Он, нажалост, слободу није дочекао, али је пао на витешком путу ка том циљу и тиме себе уписао у књигу бесмртних Срба, раме уз раме са Синђелићем, Обилићем, царом Душаном.

У недељу 27. новембра одржан је помен прво на месту споменика војводе Вука на Топличином венцу у Београду, а затим на Новом гробљу. Споменик је освештан по први пут након подизања.

Активисти Националног српског фронта су подржали и учествовали у обележавању стогодишњице погибије Војводе Вука, тиме доказавши заједно са свим окупљенима да култ предака и даље постоји у српском народу нарочито омладини, и да се пламен Четништва полако опет буди. Из тог пламена идеала изродиће се нова војска смене која ће српској застави вратити стари сјај.

И док ће људи који обожавају своје уништитеље и они кратког памћења обележавати овај дан као „дан републике“, истински Срби ће се 29. новембра сећати великог војводе Вука и одати му почаст. Војвода Вук је проливао крв на Косову, Куманову и Кајмакчалану, а комунисти, творци СФРЈ, су то исто Косово продали Шиптарима, а од Срба створили вештачке нације: Македонце, Црногорце и муслимане. Ако ћемо 29. новембар памтити по часном, онда ћемо га памтити по погибији војводе Вука и по празнику Светог Матеје, а ако ћемо га памтити по мрачноме, онда ћемо га памтити као дан републике настале уништавањем српског националног бића.

Бирајте Срби, хоћете ли славити част или таму!

 

Извор – Инфо НСФ